Sadržaj poglavlja Obrada posmatranja


Ostala posmatranja i merenja

Vilsonov efekat

Kod određenog broja krupnih i pravilnih pega javlja se Vilsonov efekat. Kada se pega nalazi u sredini Sunčevog diska, a ima pravilnu polusenku, senka se nalazi u centru polusenke. Međutim, u nekim slučajevima, približavanjem pege zapadnoj ivici Sunčevog diska polusenka na strani ka centru diska se polako sužava, a na suprotnoj proširuje. Sličan efekat se uočava na istočnoj strani diska.

Da bi se bolje proučio efekat, potrebno je koristiti velika uvećanja. Prilikom projektovanja Sunca na ekran treba praviti velike crteže Sunca, a prilikom fotografisanja, ukoliko je žižna daljina objektiva mala, koristiti okularnu projekciju,

Veličina Vilsonovog efekta određuje se sa crteža ili fotografije. Odnos PS/P'S' određuje veličinu efekta.

Posmatranje prolaza Merkura i Venere preko Sunčevog diska

Prolazi Merkura i Venere preko Sučevog diska su relativno retke pojave. Prolaz Merkura preko Sunčevog diska je interesantan i zbog toga što se zbog malog ugaonog rastojanja u odnosu na Sunce relativno teško može posmatrati na večernjem ili jutarnjem nebu.

Kao što je već rečeno, Merkurovih prolaza ima 10 u 88,5 godina, a događaju se u razmacima 9.5, 3.5, 13, 7 i 9.5 godina; posle 3.5 godine, ponavljaju se u istim intervalima (36; 96). Sledeći Merkurov prolaz se može posmatrati u 1999. godini. Prolazi Merkura su mogući samo oko 9. maja ili 11. novembra. Prolazi u novembru su duplo češći. U novembru se Merkur nalazi u blizini svoga perihela, kada mu je brzina najveća, pa je i vreme prolaza kraće nego u maju. Prolazi u novembru mogu trajati do 5.5 časova, a u maju do 8 časova. Prolazi Merkura koriste se za odredivanje tačnih Merkurovih položaja.

Venerinih prolaza ima 4 u 243 godine i ponavljaju se intervalima od 8, 105.5, 8 i 121.5 godina. Sledeći prolaz Venere preko diska Sunca može se posmatrati 2004. godine. Prolazi Venere traju do 9.5 casova.
Posmatranjem se mogu odrediti:
a) trenuci kontakta planete sa rubom diska Sunca
b) putanja planete po disku Sunca,
c) pozicioni uglovi kontakata planete i diska Sunca.

Za određivanje kontakata potrebno je raspolagati sa vrlo preciznim časovnikom. Kontakti (prvi, drugi, treći i četvrti) definisani su isto kao kod prstenastog pomračenja Sunca. Treba napomenuti da je vizuelno određivanje trenutka kontakta planete sa Suncem vrlo teško zbog poznatog "efekta crne kapljice". Efekat se ispoljava kroz znatnu deformaciju lika planete, pa je njeno odvajanje od ivice Sunca podseća na odvajanje kapljice vode. Trenuci kontakata tačnije se odreduju sa snimaka.

Ucrtavanjem uzastopnih položaja planete na prethodno pripremljen kružni šablon, mogu se odrediti putanja i pozicioni uglovi kontakata. Pozicioni uglovi se odreduju sa crteža na kojima je planeta ucrtana u trenutku nekog od četiri kontakta. Tokom ucrtavanja mora se odrediti dnevni paralel. Ukoliko na Suncu nema pega, koristi se planeta ili postupci opisani u prethodnim poglavljima. Korišćenjem podataka za fizičke koordinate Sunca odrede se pravi polovi Sunca. Pozicioni ugao kontakta planete meri se od severnog pola Sunca u smeru istočne strane diska (slika levo).


Magnetna merenja

Magnetna merenja imaju za cilj da kvantitativno ukažu na uticaj Sunca na magnetno polje Zemlje. Ovaj uticaj se grubo može meriti uz pomoć kompasa (busole) i štoperice. Na magnetnu iglu se deluje silom konstantnog intenziteta, tako što se pored kompasa (na rastojanju 1-2 cm) postavi magnet. Nakon udaljavanja magneta na rastojanje sa koga on nema uticaja na kompas, štopericom se meri vreme dok se magnetna igla ne umiri. Polazi se od pretpostavke da vreme potrebno za umirivanje namagnetisane igle zavisi od stanja magnetnog polja Zemlje. Pošto na poremećaje u Zemljinom magnetnom polju deluju pojave na Suncu (posebno erupcije), proizilazi da vreme umirivanja magnetne igle zavisi od intenziteta pojava na Suncu. Uporedo sa posmatranjem i određivanjem pokazatelja Sunčeve aktivnosti mere se i stanje magnetnog polja Zemlje. Meri se jednom dnevno, a kada je Sunčeva aktivnost visoka, može se meriti i više puta. U jednom terminu meri se 10 puta uzastopno i uzima srednja vrednost. Izmerene vrednosti se nanose na grafikon zajedno sa nekim od merenih indeksa Sunčeve aktivnosti i utvrđuje vrednost koeficijenta korelacije (18; 290).

Astroklimatska merenja

Posmatranja i ocene kvaliteta slike Sunca u telekopu mogu istovremeno poslužiti i za astroklimatska istraživanja. Dugoročna merenja kvaliteta slike su pouzdan indikator pogodnosti određenog mesta za posmatranja Sunca.

Za merenje se koristi teleskop prečnika objektiva od najmanje 10 cm i okularom koji daje uvećanje 100-300 puta. Lik Sunca se projektuje na ekran i posmatra se ivica diska Sunca. Na ekranu se vidi deo ivice Sunca. Pomoću okulara se izoštri slika Sunca i procenjuje amplituda treperenja ivice Sunca koja nastaje usled turbulencije atmosfere (14;2). Instrument mora imati stabilnu montažu kako bi se oscilacije zbog vetra svele na najmanju meru.

Procena treperenja ivice slike daje se po sledecoj skali (14; 3):


Ocena 1: Nema vidljivih pomeranja (poigravanja) ni Sunčeve ivice ni detalja na disku. (U slučaju dobrog teleskopa, jasno se vidi granulacija i fina struktura polusenke Sunčevih pega.)

Ocena 2: Poigravanje je manje od 0.2 mm na ivici Sunca, a na disku se ne primećuje. (U dobrom teleskopu se primećuje granulacija i dobro se vide polusenka pega, ali bez fine strukture.)

Ocena 3: Kretanje (poigravanje) na ivici Sunca je do 0.4 mm, a uočava se i na disku. Ivica postaje talasasta i poigrava.

Ocena 4: Sunčeva ivica je upadljivo talasasta i poigrava više od 0.5 mm. Senke i polusenke pega se skoro ne razlikuju (sem kod najvećih pega). Granularna struktura se ne vidi ni u dobrom teleskopu.

Ocena 5: Amplituda poigravanja i ivice i na Sunčevom disku dostiže veličinu tipične Sunčeve pege. Kod većine pega ne razlikuju se senka i polusenka.

Ukoliko se organizuje ekspedicija na odredenu lokaciju radi analize astroklimatskih uslova, slika Sunca se ocenjuje svakih sat vremena, a po mogućnosti i češće.

Ova merenja se uvek kombinuju sa analizom meteoroloških elemenata koji značajno utiču na kvalitet slike: oblačnost, insolacija, smer i brzina vetra, relativna vlažnost vazduha, padavine.

Literatura